Poezija kao zikr

Kažu da je Časni Poslanik s.a.v.s. slušao poeziju, ali niko ne može dokazati da je slušao poeziju kao spominjanje Allaha.

Ponekad bi mu hazreti Hasaan dolazio govoreći: ‘O Allahov Poslaniče, jedan protivnik je sastavio strofe protiv tebe i ja sam pripremio ovaj odgovor.’ On je saslušao odgovor. Slično tome, jedanput je neki čovjek, kojem je dosudio smrtnu kaznu, došao i predstavio se, i nakon što je dobio odobrenje, odrecitovao je nekoliko strofa moleći za oprost. Časni Poslanik s.a.v.s. je raširio svoj mantil preko njega da time pokaže da mu je oprošteno. Kasnije je ovaj čovjek rekao: ‘Ja se nisam bojao smrti, no ja sam prepoznao istinitost islama i nisam želio da umrem kao nevjernik.’ U drugoj prilici je neki ashab napisao poemu u toku rata u kojoj je rekao: ‘Ovog dana mi ćemo biti pobjednici ili ćemo prihvatiti smrt; ali se nećemo povući.’

Ništa od ovoga ne pokazuje da je spominjanje Allaha poprimilo formu zanesenih pjesama ili recitovanje poezije, niti dokazuje da su ashabi plesali ili bili opijeni. Sve ove prakse su novotarije. Ponašanje koje biva potaknuto ovim poemama je prosto i neislamsko. Islam to uopće ne oprašta.