Časni Poslanik s.a.v.s. u svom hadisu muslimanima uvijek i iznova ukazuje na bitnost gostoprimstva. Za vrijeme Časnog Poslanika s.a.v.s. je zavladao običaj da se pobroje gosti koji bi došli u džamiju i da svako sebi primi u kuću gostiju prema svojim mogućnostima ako je u prilici.
Jednog dana dok je Časni Poslanik s.a.v.s. bio u džamiji, došao je jedan gost i Poslanik s.a.v.s. se obratio jednom od svojih ashaba upitavši ga da li bi ga mogao ugostiti u svojoj kući. Ovaj je potvrdio da može. On je odveo gosta svojoj kući i upitao svoju ženu da li imaju nešto hrane za njega. Ona mu je rekla: ” Da, ali samo za jednu osobu. Ustvari sam htjela da ti i ja danas ne jedemo i da ostavimo djeci hranu. Ali pošto je sada tu naš gost, njemu ćemo poslužiti hranu,a djecu ću poslati na spavanje.” Ashab je odgovorio: ” Imamo samo jedan problem. Kada gost počne jesti, on će htjeti da mu se pridružimo, šta onda da radimo?”
Žena se dosjetila nečega te je rekla svome mužu da je zamoli da malo više osvijetli sobu uljanom lampom. Ona će ustati i praviti se da se lampa sama ugasila. Kada bude puno mračno, gost neće moći vidjeti da li jedu s njim ili ne. Tako su i učinili. Kada se smračilo, čovjek je rekao: ” Upali opet lampu!” Žena mu odgovori: “Nemamo više vatre!” ” Zamoli svoje komšije.” “” Ne bismo im trebali smetati u ova doba!”odgovorila je žena. I gost je primjetio da nije problem i da se može i tako jesti. Oni su počeli kako su se i dogovorili da žvaću praznih usta i praviti se kao da jedu. Kada je gost završio sa jelom, poselamio se i otišao.
Bog je toliko bio zadovoljan time što je učinio bračni par, da je Časnom Poslaniku s.a.v.s. to otkrio. On je to ispričao idućeg dana rekavši: ” Kada je bračni par praznih usta žvakao i kada su se pravili da jedu, Allah dž.š. se nasmijao na svome prijestolju. Ako se Bog nasmijao, zašto se Muhammad ne bi nasmijao!” Ovo pokazuje koliko su ashabi cijenili gostoprimstvo i kako su njihova vrata uvijek bila otvorena za goste.
(Sejre Ruhani, tom 1, strane 162 – 163)