Trenutno je bitno podnijeti bilo koju žrtvu koja je neophodna za opstanak islama i Ahmadija pokreta. Dok god svako od vas ne podnese te žrtve nećemo moći napredovati onako kako nam je propisano. Ne trebamo se oslanjati na ono što drugi žrtvuju, već moramo shvatiti da korist imamo samo onda kada mi nešto od sebe žrtvujemo. Ako si zadovoljan samo tuđim požrtvovanjem onda se na tebe odnosi primjer jednog Pandita, koji je sebi uzeo u obavezu da se svakog jutra čisti i pere.
Jednog jutra spustio se ka rijeci koja je bila baš tada veoma hladna te se on nije usudio da se okupa. Podigao je jedan kamen i rekao: ”Tvoje čišćenje je i moje čišćenje!” i uronio ga u rijeku. Na povratku je sreo jednog drugog Pandita koji ga je pitao kako se uspio okupati u tako hladnoj vodi. Ovaj mu je prepričao kako je učinio. Drugi Pandit mu se okrenu i reče: ” Tvoje čišćenje je i moje čišćenje!” i tako se vrati s njim nazad.
Ne trebate misliti da su požrtvovanost Sajjid Abdul Latifa i Abdur – Rahmana dovoljno za vas. Ako neko drugi klanja to ne znači da ste i vi obavili namaz. Ono što nam je otkriveno preko njih je bio njihov zadatak. Trebate pokušati sami svoje zadatke da ispunite. Neka nam Allah podari snage da podnesemo žrtve koje su od koristi za islam danas i da doživimo napredak i dan kada islam opet povrati svoju slavu.
Izvor: Hutbate Mahmud, tom 6, strana 243, Alfazal, 24.juni, 1919. godina.