Dobar prijatelj ima tu osobinu da je za svoje najdraže spreman sve žrtvovati. A da ne govorimo o tome ako je Onaj koji dijeli ljubav i toplinu Sam Gospodar i Stvoritelj.
Poznata je priča o jednom mladom čovjeku kojem je prešlo u naviku da troši imetak svoga oca. U svakom času bio je zaokupljen glupostima. I dan i noć samo je trošio novac. Otac mu je zalud pokušavao objasniti da njegovi prijatelji nisu pravi nego da su sebični koristoljupci. Savjetovao ga je da svoj novac ne troši s njima.
Ali upozorenja svoga oca nije shvatao ozbiljno. Znao bi mu reći: ”To su moji pravi prijatelji.” Na to bi mu otac odgovorao: ” Kako si našao toliko prijatelja? Cijeli sam svoj život uspio da imam svega jednog prijatelja, kako si ti uspio da se okružiš sa toliko pravih?”
Kad je prošao jedan period, a on uprkos svemu nije poslušao svoga oca, otac mu je rekao: ”Ako mi ne vjeruješ, iskušaj svoje prijatelje, pa ćeš saznati koliko ih je uistinu pravih među njima. Idi svakom od tvojih prijatelja i reci da te je otac izbacio iz kuće i da ti ne da više novca. Onda ih zamoli da ti posude nešto novca kako bi počeo sam za sebe da se brineš.”
Pristao je na taj izazov i zaputio se ka svojim prijateljima. Kada je otišao svojim ‘prijateljima’ i obavijestio ih da ga je otac izbacio iz kuće, neki od njih su mu rekli da su bolesni, pa iako im je žao ne mogu se s njim družiti sad. Neki od njih su preko drugih nastojali da mu prenesu da uopšte nisu kod kuće. Neki su mu pak rekli kako su imali novac ali ga nekome drugome već posudili. Tako je praznih ruku vratio se svome ocu rekavši mu:”Bio si upravu, niko mi nije pomogao.”
Na to mu je njegov otac rekao da pođe s njim kako bi mu pokazao svoga prijatelja, i odveo ga van grada, u šumu. Kad je stigao pred jednu kuću, pokucao je na vrata. Iznutra je neko upitao ko je na vratima, pa je se on predstavio. Iz kuće su se samo čule riječi : veoma dobro i naredna pola sata nije se moglo ništa čuti. Sin je na to rekao: ”Tvoj prijatelj je ispao isti kao i moj!” Otac mu je rekao da mora malo sačekati, već će se pokazati zašto je on zakasnio. Prošlo je još deset minuta kada se njegov prijatelj pojavio iz kuće vodeći svoju ženu za ruku, u drugoj ruci je imao mač, a na leđima vreću.
Rekao mu je:”Moj prijatelju, oprosti mi, zakasnio sam. Kada si mi pokucao na vrata u ponoć pomislio sam da za to postoji veoma dobar razlog. Pomislio sam da si možda u nevolji i da ti je potrebna pomoć, pa sam ponio svoj mač kako bih ti mogao biti pri ruci ako ti zatreba.
Onda sam pomislio da iako si miloner možda si došao u situaciju kada je i miloneru potreban novac. (Tako su završili i mnogi milioneri muslimani u istočnom dijelu Pundžaba, koji su sada potpuno bankrotirali). Cijeli sam svoj život štedio novac i imam 400 rupija koje sam zakopao. Pa sam vreću sa novcem otkopao i zato je ovako dugo trajalo dok nisam izašao.
Onda sam pomislio možda ti je žena bolesna i možda joj je potrebna pomoć pa sam probudio svoju ženu i poveo je da ti oboje pomognemo. Ovo sve troje ti je na raspolaganju, pa mi reci šta ti je potrebno?”
Otac se okrenuo svome sinu rekavši mu:”Eto vidiš, to su prijatelji.”
Pouka koju možemo izvući iz ove priče je ako ljudi mogu biti ovakvi prijatelji, kakav je onda tek Allah prijatelj?
Izvor: Hutbate Mahmud tom2, strana 299, Alfazal, 1. novembar, 1947. godina.