Prvi halifa Obećanog Mesije je uobičavao prepričavati sljedeće: Postojala je jedna starija žena koja je bila veoma skromna i koja je puno dovila. Jednom sam joj rekao: ” Recite mi kako Vam mogu pomoći? Htio bih Vam ispuniti jednu želju kako bi me Allah blagoslovio.” Ona bi samo rekla: “Sve mi je Allah dao, ništa mi nije potrebno.” Ja sam insistirao da joj nekako pomognem, ali ona bi mi odgovorila: ” Nur – uddin, šta će mi više. Meni je potrebno nešto hrane i nešto čime bih se pokrila. A oboje mi je Bog već dao. Allah – tala mi svakodnevno šalje dva Rotija. Jedan pojedem ja, a jedan moj sin. Imamo jedan pokrivač kojim se noću pokrijemo. Kada mi postane teško da spavam na jednoj strani, zamolim svoga sina da se zamijeni sa mnom. Tako provodimo jedan lijep život, šta će mi više.” Ja sam međutim i dalje insistirao da joj budem nečim na usluzi. Ona mi reče: ” Ako ti je toliko stalo onda mi donesi jedan Časni Kur’an koji je ispisan većim slovima. Ne vidim više tako dobro pa manja slova ne mogu baš da prepoznam i razlikujem.”
Pogledajte samo stanje te stare žene, a s druge stane vidite kako se loše ponašaju ljudi kada zarađuju samo 400 rupija pa i oni koji zarađuju po 500 rupija pa čak i oni koji dobivaju po 2000 rupija nisu ništa bolji. Iako je jasno da dobijanje svjetskog bogatstva nije samo po sebi cilj. Najvažniji su milost i mir, a ako se to nema, šta će nam novac.
(Tafsiere Kabir, tom 7, strana 17)